Konvencija o mjerama za zaštitu i sprečavanje nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa svojine kulturnih dobara

27.12.2015

KONVENCIJA

O MERAMA ZA ZABRANU I SPREČAVANJE

NEDOZVOLJENOG UVOZA, IZVOZA I PRENOSA SVOJINE

KULTURNIH DOBARA

Generalna konferencija Organizacije ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu, na svom XVI zasedanju u Parizu od 12. oktobra do 14. novembra 1970:

-     podsećajući na značaj odredaba Deklaracije o principima međunarodne kulturne saradnje usvojene na XIV zasedanju Generalne konferencije;

-     smatrajući da razmena kulturnih dobara između naroda u naučne, kulturne i prosvetne svrhe produbljuje poznavanje ljudske civilizacije, obogaćuje kulturni život svih naroda i rađa uzajamno poštovanje i razumevanje među narodima;

-     smatrajući da su kulturna dobra jedan od osnovnih elemenata civilizacije i kulture naroda i da ona dobijaju svoju pravu vrednost samo ako su u najvećoj meri poznati njihovo poreklo, istorija i sredina;

-     smatrajući da svaka država ima zadatak da štiti baštinu koju sačinjavaju kulturna dobra koja postoje na njenoj teritoriji od opasnosti od krađe, tajnih iskopavanja i nedozvoljenog izvoza;

-     smatrajući da je za otklanjanje ovih opasnosti neophodno da svaka država što bolje shvati značaj moralnih obaveza u pogledu poštovanja svoje kulturne baštine kao i kulturne baštine svih naroda;

-     smatrajući da muzeji, biblioteke i arhivi, kao kulturne ustanove, treba da se staraju da se zbirke zasnivaju na opštepriznatim moralnim principima;

-     smatrajući da nedozvoljeni uvoz, izvoz i prenos svojine kulturnih dobara ometaju uzajamno razumevanje naroda koje UNESCO ima za zadatak da potpomaže, preporučujući, pored ostalog, zainteresovanim državama usvajanje odgovarajućih međunarodnih konvencija;

-     smatrajući da zaštita kulturne baštine, da bi bila efikasna, treba da bude organizovana kako na nacionalnom tako i na međunarodnom planu, i da zahteva tesnu saradnju među državama;

-     smatrajući da je Generalna konferencija UNESCO-a već usvojila 1964. godine jednu preporuku u tom cilju;

-     pošto je primila nove predloge o merama za zabranu i sprečavanje nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa svojine kulturnih dobara, koji čine tačku 19. dnevnog reda zasedanja;

-     pošto je odlučila na svom XV zasedanju da to pitanje treba da bude predmet  međunarodne konvencije, usvaja, na dan 14. novembra 1970. godine ovu Konvenciju.

Član 1.

U svrhe ove konvencije kulturnim dobrima smatraju se dobra, religioznog ili svetskog  karaktera, koja svaka država označi kao značajna za arheologiju, preistoriju, istoriju, književnost, umetnost ili nauku, a koja pripadaju sledećim kategorijama:

a.                  retke zbirke i primerci faune, flore, mineralogije i anatomije; predmeti paleontološkog značaja;

b.                  dobra koja se odnose na istoriju, uključujući istoriju nauke i tehnike, vojnu i socijalnu istoriju, kao i život državnika, mislilaca, naučnika i umetnika nacionalnog značaja i na značajne nacionalne događaje;

c.                  arheološki nalazi (redovni i ilegalni) i arheološka otkrića;

d.                  delovi rastavljenih umetničkih ili istorijskih spomenika i arheoloških nalazišta;

e.                  stari vredni predmeti, stariji od sto godina, kao natpisi, kovani novac i pečati;

f.                    etnološki materijal;

g.                  dobra od umetničkog interesa, kao

                           i.      platna, slike i crteži rađeni samo rukom na svakoj osnovi i od svakog materijala (izuzev industrijskih crteža i fabričkih predmeta ukrašenih rukom);

                         ii.      originalna vajarska dela od svakog materijala;

                        iii.      originalne gravure, estampe i litografije;

                        iv.      originalne umetničke skupine i montaže od svakog materijala;

h.                  retki rukopisi: inkunabule, stare knjige, dokumenti i publikacije od naročitog značaja (istorijskog, umetničkog, naučnog, književnog, itd.), pojedinačno ili u zbirkama;

i.                    poštanske, taksene i druge slične marke, pojedinačne ili u zbirkama;

j.                    arhivi uključujući i fonografske, fotografske i kinematografske;

k.                  predmeti nameštaja stariji od sto godina i stari muzički instrumenti.

Član 2.

1)       Države članice ove konvencije potvrđuju da nedozvoljeni uvoz, izvoz i prenos svojine kulturnih dobara predstavljaju jedan od glavnih uzroka osiromašenja kulturne baštine zemalja porekla ovih dobara, i da međunarodna saradnja predstavlja jedno od najefikasnijih sredstava za zaštitu njihovih kulturnih dobara od opasnosti koje iz toga proističu.

2)       U tom cilju, države članice se obavezuju da se sredstvima kojima raspolažu bore protiv ove prakse posebno uklanjajući njene uzroke, onemogućujući njeno sprovođenje i ukazujući pomoć pri izvršenju neophodnih reparacija.

Član 3.

Smatraju se nedozvoljenim uvoz, izvoz i prenos svojine kulturnih dobara izvršeni protivno odredbama koje su donele države članice na osnovu ove konvencije.

Član 4.

Države članice ove konvencije priznaju da, u smislu ove konvencije, kulturna dobra koja pripadaju niže navedenim kategorijama predstavljaju kulturnu baštinu svake države:

a.                  kulturna dobra, koja su proizvod individualnog ili kolektivnog duha državljana države u pitanju i značajna kulturna dobra za tu državu, koja su na njenoj teritoriji stvorili strani državljani ili lica bez državljanstva koja borave na toj teritoriji;

b.                  kulturna dobra nađena na nacionalnoj teritoriji;

c.                  kulturna dobra koja su pribavile arheološke, etnološke ili prirodnjačke misije uz saglasnost nadležnih vlasti zemalja porekla ovih dobara;

d.                  kulturna dobra koja su bila predmet dobrovoljne razmene;

e.                  kulturna dobra dobijena besplatno ili propisano kupljena uz saglasnost nadležnih vlasti zemlje porekla ovih dobara.

Član 5.

U cilju zaštite svojih kulturnih dobara od nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa svojine, države članice ove konvencije obavezuju se da na svojim teritorijama, a prema sopstvenim uslovima, uspostave jednu ili više službi za zaštitu kulturne baštine, ukoliko one već ne postoje, sa stručnim osobljem dovoljnim da obezbedi uspešno obavljanje niže navedenih funkcija:

a.                  doprinositi izradi nacrta tekstova zakona i propisa radi obezbeđenja zaštite kulturne baštine, a posebno suzbijanje nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa svojine kulturnih dobara;

b.                  sastaviti i obnoviti, na osnovu nacionalnog registra zaštićenih dobara, liste značajnih kulturnih dobara, javnih i privatnih čiji bi izvoz predstavljao osetno osiromašenje nacionalne kulturne baštine;

c.                  unaprediti razvoj ili osnivanje naučnih i tehničkih institucija (muzeja, biblioteka, arhiva, laboratorija, radionica itd.), neophodnih za konzervaciju i iskorišćavanje kulturnih dobara;

d.                  organizovati kontrolu arheoloških istraživanja, obezbediti konzervacije ”in situ” određenih kulturnih dobara i zaštitu izvesne zone rezervisane za buduća arheološka istraživanja;

e.                  doneti propise namenjene zainteresovanim licima (konzervatorima, kolekcionarima, antikvarima i dr.), prema etičkim principima formulisanim u ovoj konvenciji i starati se o njihovom poštovanju;

f.                    vršiti vaspitnu delatnost u cilju buđenja i jačanja poštovanja kulturnih baština svih država i širiti u dovoljnoj meri poznavanje odredaba ove konvencije;

g.                  starati se da se svakom slučaju nestanka kulturnih dobara da odgovarajući publicitet.

Član 6.

Države članice ove konvencije obavezuju se:

a.                  da ustanove odgovarajuće uverenje kojim država izvoznik posebno naznačuje da je odobrila izvoz kulturnog dobra ili kulturnih dobara u pitanju, s tim što ovo uverenje treba da bude priloženo uz kulturno dobro ili kulturna dobra koja se izvoze u saglasnosti sa propisima;

b.                  da zabrane iznošenje sa svoje teritorije kulturnih dobara uz koja nije priloženo gore pomenuto uverenje o izvozu;

c.                  da na odgovarajući način obaveste javnost o ovoj zabrani, a posebno lica koja bi mogla izvoziti ili uvoziti kulturna dobra.

Član 7.

Države članice ove konvencije obavezuju se:

a.                  da preduzimaju sve potrebne mere, shodno nacionalnom zakonodavstvu, kako bi sprečile da muzeji i druge slične ustanove na njihovim teritorijama pribavljaju kulturna dobra koja potiču iz druge države članice ove konvencije, a koja bi mogla biti nezakonito izvezena po stupanju na snagu ove konvencije; da obaveštavaju, u granicama mogućnosti državu iz koje potiču ova kulturna dobra, a koja je članica ove konvencije, o ponudama takvih kulturnih dobara koja su nezakonito izvezena sa teritorije te države posle stupanja na snagu ove konvencije u obe države u pitanju;

b.                  I. da zabrane uvoz kulturnih dobara ukradenih iz muzeja ili sa javnog ili verskog spomenika, ili iz kakve slične ustanove, na teritoriji druge države članice ove konvencije, posle njenog stupanja na snagu u odnosu na države u pitanju, pod uslovom da se dokaže da se ovo dobro ili ova dobra nalaze u popisu dobara ove ustanove;

            II. da preduzmu odgovarajuće mere, na zahtev države porekla, članice konvencije, da se zapleni i povrati svako ukradeno i uvezeno kulturno dobro posle stupanja na snagu ove konvencije u odnosu na obe države u pitanju; pod uslovom da država molilja isplati pravičnu naknadu dobronamernom kupcu ili legalnom vlasniku ovog dobra. Zahtevi za zaplenu i povraćaj upućuju se zamoljenoj državi diplomatskim putem. Država molilja je dužna da o svom trošku podnese i sve potrebne dokaze koji opravdavaju zahtev za zaplenu i povraćaj. Države članice neće opterećivati carinama ili drugim taksama kulturna dobra koja se vraćaju prema ovom članu. Svi troškovi koji proističu iz povraćaja kulturnih dobara padaju na teret države molilje. 

Član 8.

Države članice ove konvencije obavezuju se da krivičnim ili administrativnim sankcijama kazne svako lice koje se ogreši o zabrane predviđene  čl. 6. b) i 7. b).

Član 9.

Svaka država članica ove konvencije čija je kulturna baština ugrožena usled arheoloških ili etnoloških pljački može se obratiti državama na koje se to odnosi. Države članice ove konvencije obavezuju se da u takvim okolnostima učestvuju u svakoj zajedničkoj međunarodnoj akciji, u cilju određivanja i primene nužnih konkretnih mera, uključujući i kontrolu izvoza, uvoza i međunarodne trgovine naročito kulturnih dobara u pitanju. Do postizanja sporazuma, svaka zainteresovana država preduzeće privremene mere, u granicama mogućnosti, radi sprečavanja nepopravivog oštećenja kulturne baštine države koja podnosi zahtev.

Član 10.

Države članice ove konvencije obavezuju se:

a.                  da ograniče, putem obrazovanja, informacija i budnosti, prenošenje nezakonito izvezenih kulturnih dobara nekoj državi članici ove konvencije, i da, svaka prema svojim uslovima obaveže trgovce antikvitetima, pod pretnjom krivičnih ili administrativnih sankcija, da vode registre o poreklu svakog kulturnog dobra, sa imenom i adresom dostavljača, opisom i cenom svakog prodatog dobra, i da svakog kupca kulturnog dobra obaveste o mogućnosti zabrane njegovog izvoza;

b.                  da nastoje da putem obrazovanja stvore i razviju u javnosti osećanje vrednosti kulturnih dobara i opasnosti koju krađa, tajna iskopavanja i nedozvoljen izvoz predstavlja za kulturnu baštinu.

Član 11.

Nedozvoljenim se smatraju prisilni izvoz i prenos svojine kulturnih dobara koji proističu neposredno ili posredno iz okupacije zemlje od strane inostrane sile.

Član 12.

Države članice ove konvencije poštovaće kulturnu baštinu na teritorijama čije međunarodne veze obezbeđuju i preduzimaće odgovarajuće mere radi zabrane i sprečavanja nedozvoljenog uvoza, izvoza i prenosa svojine kulturnih dobara sa tih teritorija.

Član 13.

Države članice ove konvencije obavezuju se, pored toga, prema zakonodavstvu svake države:

a.                  da sprečavaju, svim odgovarajućim sredstvima, prenose svojine kulturnih dobara koji mogu da potpomažu nezakoniti izvoz ili uvoz ovih dobara;

b.                  da postupe tako da njihove nadležne službe sarađuju u cilju olakšanja povraćaja u najkraćem roku njihovim zakonskim vlasnicima nezakonito izvezenih kulturnih dobara;

c.                  da primaju tužbe za povraćaj izgubljenih ili ukradenih kulturnih dobara, koje podnosi zakoniti vlasnik ili se podnose u njegovo ime;

d.                  da priznaju, između ostalog, nezastarivo pravo svake države članice ove konvencije da klasira i proglašava neotuđivim izvesna kulturna dobra koja se iz tih razloga ne mogu izvoziti, i da olakšavaju zainteresovanoj državi povraćaj takvih dobara ukoliko dođe do njihovog izvoza.

Član 14.

Da bi sprečila izvoz i udovoljila obavezama koje nameće primena odredaba ove konvencije, svaka država članica Konvencije treba da, u granicama svojih mogućnosti, obezbedi nacionalnim službama za zaštitu kulturne baštine dovoljan buxet i, ukoliko je to potrebno, ustanovi i fond za te svrhe. 

Član 15.

Ova konvencija ni jednom svojom odredbom ne sprečava države članice da međusobno zaključuju posebne sporazume ili da nastave sa izvršenjem već zaključenih sporazuma o povraćaju kulturnih dobara iznetih iz bilo kog razloga sa njihove teritorije porekla, pre stupanja na snagu ove konvencije u odnosu na zainteresovane države.

Član 16.

Države članice Konvencije saopštavaju u periodičnim izveštajima koje podnose Generalnoj konferenciji Organizacije ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu, u vremenu i u obliku koje ona odredi zakonske i druge propise i mere koje preduzima radi primene Konvencije, kao i podatke o iskustvima stečenim u ovoj oblasti.

Član 17.

1)       Države članice Konvencije mogu se obraćati za tehničku pomoć Organizaciji ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu, naročito u pogledu:

a.      informacija i obrazovanja;

b.      konsultovanja i usluga eksperata;

c.      koordinacije i dobrih usluga.

2)       Organizacija ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu može, na sopstvenu inicijativu, preduzimati istraživanja i objavljivati studije o problemima koji se odnose na nedozvoljeno cirkulisanje kulturnih dobara.

3)       U tom cilju, Organizacija ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu može takođe sarađivati sa svim nadležnim nevladinim organizacijama.

4)       Organizacija ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu može, na sopstvenu inicijativu, upućivati predloge državama članicama u cilju sprovođenja ove konvencije.

5)       Na zahtev najmanje dve države članice Konvencije koje su u sporu oko njenog sprovođenja, UNESCO može ponuditi svoje dobre usluge u cilju postizanja sporazuma.

Član 18.

Ova konvencija je sastavljena na engleskom, španskom, francuskom i ruskom jeziku, s tim što su sva četiri teksta podjednako punovažna.

Član 19.

1)       Ova konvencija podleže ratifikovanju ili prihvatanju država članica Organizacije ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu, prema njihovim ustavnim postupcima.

2)       Instrumenti o ratifikovanju ili prihvatanju deponuju se kod generalnog direktora Organizacije ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu.

Član 20.

1)       Ovoj konvenciji može pristupiti svaka država nečlanica Organizacije ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu, koju je pozvao Izvršni savet  Organizacije.

2)       Pristupanje se vrši deponovanjem instrumenata o pristupanju kod generalnog direktora Organizacije ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu.

Član 21.

Konvencija stupa na snagu tri meseca posle deponovanja trećeg instrumenta o ratifikovanju, prihvatanju ili pristupanju, ali samo u odnosu na države koje su deponovale svoje instrumente o ratifikovanju, prihvatanju ili pristupanju tog datuma  ili ranije. Za svaku drugu državu ona stupa na snagu tri meseca posle deponovanja njenog instrumenata o ratifikovanju, prihvatanju ili pristupanju.

Član 22.

Države članice Konvencije potvrđuju da će se ona primenjivati ne samo na njihovim teritorijama već i na teritorijama čije međunarodne veze one obezbeđuju, one se obavezuju da konsultuju, ukoliko je to potrebno, vlade ili druge nadležne vlasti tih teritorija prilikom ratifikovanja, prihvatanja ili pristupanja, ili pre toga, u cilju obezbeđenja primene Konvencije na tim teritorijama, kao i da obaveste generalnog direktora Organizacije ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu na koje će se teritorije Konvencija primenjivati, s tim što ova ratifikacija stupa na snagu tri meseca od datuma njenog prijema.

Član 23.

1)       Svaka država članica Konvencije može otkazati konvenciju u svoje ime ili u ime svake teritorije čije međunarodne veze ona obezbeđuje.

2)       Otkaz se saopštava pismenim aktom koji se deponuje kod generalnog direktora Organizacije ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu.

3)       Otkaz stupa na snagu po isteku dvanaest meseci od dana prijema akta o otkazu.

Član 24.

Generalni direktor Organizacije ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu obaveštava države članice Organizacije, države nečlanice pomenute u čl. 20. kao i  Organizaciju ujedinjenih nacija, o deponovanju svih instrumenata o ratifikovanju, prihvatanju ili pristupanju pomenutih u čl. 19. i 20. kao i o saopštenjima o otkazima pomenutim u čl. 22. i 23.

Član 25.

1)       Ovu Konvenciju može izmeniti Generalna konferencija Organizacije ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu, međutim, revizija obavezuje samo države članice koje će postati članice Konvencije o reviziji.

2)       U slučaju da Generalna konferencija usvoji novu konvenciju o potpunoj ili delimičnoj reviziji ove konvencije, i ukoliko nova konvencija ne određuje drukčije, ova konvencija prestaje da bude otvorena za ratifikovanje, prihvatanje ili pristupanje, računajući od dana stupanja na snagu nove konvencije o reviziji.

Član 26.

Ova Konvencija prema članu 102. Povelje Ujedinjenih nacija registruje se u Sekretarijatu Ujedinjenih nacija na zahtev generalnog direktora Organizacije ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu.

Sačinjeno u Parizu 17. novembra 1970. godine, u dva autentična primerka koje su potpisali predsednik Generalne konferencije na XVI zasedanju i generalni direktor Organizacije ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu a njihove overene kopije se dostavljaju svim državama pomenutim u čl. 19. i 20, kao i Organizaciji ujedinjenih nacija.

Gornji tekst je autentičan tekst Konvencije koju je propisno usvojila Generalna konferencija Organizacije ujedinjenih nacija za prosvetu, nauku i kulturu na svom XVI zasedanju, održanom u Parizu i zaključenom 14. novembra 1970. godine.

U potvrdu čega su stavili svoje potpise na dan 17. novembra 1970. godine.

Ovoj konvenciji pristupile se sljedeće države:

Alžir, Argentina, Bolivija, Brazil, Bugarska, Centralnoafrička Republika, ČSSR, Dominikanska Republika, DR Njemačka, Ekvador, Egipat, El Salvador, Gvatemala, Gvineja, Honduras, Indija, Irak, Iran, Italija, Jordan, Kanada, Kampučija, Kipar, Kuba, Kuvajt, Katar, Kamerun, Libija, Mauritanija, Mauricijus, Mađarska, Meksiko, Nepal, Nikaragva, Nigerija, Niger, Oman, Panama, Pakistan, Peru, Poljska, Saudi Arabija, SAD, Senegal, SFRJ, Sirija, Šri Lanka, Tanzanija, Tunis, Turska, Urugvaj i Zair.